Парохија прва тузланска (Тузла)

Парохијска Црква Успења Пресвете Богородице: Храм Успења Пресвете Богородице је једнобродна грађевина. Градња храма је почела 1874. године према пројекту инжењера Антона Линардовића који је био родом из Сиња у Далмацији, а у Тузли је био у служби при државним властима. За пројекат храма плаћено му је тадашњих 15 царских дуката. Темеље је освештао 6. маја 1874. године Митрополит тузлански Дионисије II. Саграђен је од ситне цигле, димензија 28,64 х 13,55 m, куполе су од дрвене конструкције, прекривене бакром. Храм има централну куполу и четири мале и има звоник са четири звона. Мајстор је био Таса Наумовић из Шапца. Њему је за изградњу исплаћено 6000 дуката у шест рата, а главни мајстор је био Ристо Неђелковић. Храм је осветио 28. августа 1882. године Митрополит Дионисије II.
Прије овога храма помиње се црква “ћелија“ са почетка XIX вијека. Први писани податак датира из 1828. године и тадашњи свештеник је био Митар, затим слиједе поп Марко (упокојио се 1852), поп Трифун Симић (+1861). У близини овога храма налазила се и српска школа. Предање говори да су православни Тузлаци имали прије отоманске инвазије на брду изнад Тузле Храм Светог Илије, који је страдао при османлијском освајањеу Босне, али се успомена на њега чува у имену Иличница којим се назива брдо на којем се налазио храм.
Храм је у посљедњем Одбрамбено-отаџбинском рату оштећен 4. фебруара 1994. године. Током свога постојања храм је обнављан укупно пет пута. Прва обнова је трајала 1909-1910. године, када храм добија свој данашњи изглед, као и иконостас. Тада је храм осветио 2. маја 1910. године Митрополит дабробосански Евгеније Летица уз саслужење Митрополита захумско-херцеговачког Петра Зимоњића и бањалучког Василија Поповића. Друга обнова је завршена 1925. године и 28. августа храм је осветио патријарх Димитрије Павловић. Трећа обнова је услиједила након тоњења храма због слијегања тла. Тада је стегнута челичним утегама, а обновљен је храм изнутра и около, а храм је осветио Епископ зворничко-тузлански Лонгин 1968. године. Приликом четврте обнове од 1985. до 1989. године извршени су најзначајнији радови на учвршћивању храма. Тада је храм подигнут из земље за 1 метар колико је био потонуо. Освећење обновљеног храм је 22. јула 1990. године. извршио Епископ будимски Данило уз саслужење Епископа зворничко-тузланског Василија, сремског Василија, славонског Лукијана, банатског Амфилохија, аустралијско-новозеландског Лонгина, хвостанског Никанора, моравичког Иринеја и Марчанског Доситеја. Пета и уједно посљедња обнова је трајала двије године 2008. и 2009. године. Обновљена је фасада храма и дат јој је изглед из 1910. године, замијењена је столарија, иконостас је очишћен и позлаћен, а храм је уз саслужење шест епископа осветио Епископ зворничко-тузлански Василије.

Црквена умјетност: У храму су сликане четири фреске јеванђелиста испод централне куполе, а у олтарској апсиди осликана је фреска са Господом на престолу. Осим ових фрески, остале зидне површине је украсио познати молер Стеван Субановић 1910. године. Иконостас са позлаћеном резбаријом израдио је неки Вуковић из Пеште 1910. године. Иконе је осликао сликар Марко Греговић из Мостара 1910. године.


Црквени и културни живот: При храму постоји од 1886. године црквени хор Његош који је неколико пута обнављао свој рад. Крсна слава хора је Вазнесење Господње. Тренутно хор поје под диригентском палицом професора Евице Церић.
Коло српских сестара Косовка дјевојка је свој рад обновило 1986. године и своје активности заснива на хуманитарном раду и помоћи при организацији и прослави празника у храму. Светосавсдка омладинска зајеница окупља омладину око храма и организује разне секције.
При цркви дјелује и Српско културно и просвјетно друштво „Просвјета”. Друштво је основано 1902. године и угашено је након Другог свјетског рата, а рад је обновило 1990. године

Матичне књиге: Датирају из XIX вијека и похрањене су у Архиву Епархије у Бијељини. Књиге су биле одузете након Другог свјетског рата, али су враћене деведесетих година прошлог вијека. У Црквеној општини се чувају књиге од 1947. године.

Црквене зграде: Епископски двор површине 960 m² је саграђен 1910. године у вријеме Митрополита зворничко-тузланског Илариона. Овај објекат је од стране комунистичких власти одузет након Другог свјетског рата и служио је као Дом културе и Народна библиотека. Епархијски дом је неколико пута обнављан. Прва обнова је била 1971. године, након што су државне власти објекат вратиле у власништво Цркве. У периоду од 1985. до 1989. године зграда Епархијског дома је обновљена и сачувана је од рушења усљед слијегања терена. Највећа обнова је била од 2006. до 2008. године и том приликом је промијења фасада, кровни покривач је саниран и промијењена је столарија на цијелом објекту. Дом је изнутра омалтерисан, промијењени су подови, у стубишту је постављен гранит и у приземљу припремљен простор за музејску поставку са системом заштите. Зграду је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије октобра 2009. године
Парохијски дом са два стана површине 80 m² је саграђен 1925. године и налази се прекопута Саборног храма. Стамбена зграда, тзв. четверостанка, налази се уз порту и ту имају два стана по 78 m² на двије етаже.
Црквена Општина у Тузли и Епархија имају 27 пословно-стамбених објеката који су одузети Цркви и предмет су реституције.

Гробље: Гробље се налази на брду Трновац и површине је 36000 m², а најстарији споменици су из 1736. године.
На самом храму се налазе три спомен плоче: једна је посвећена свештенству Епархије зворничко-тузланске пострадалаом у току Другог свјетског рата, друга је посвећена страдалима из среза кладањског од стране Аустроугарске у Првом свјетском рату 20. октобра 1914. године, а подигло га је Соколско друштво из Тузле када су им мученичке кости 19. септембра 1926. године пренијете са гробља на Трновцу и положене код западних врата храма. Трећа спомен-плоча је посвећена страдалим из Сребреничког среза током Првог свјетског рата чије су кости такође похрањене код храма.

Свештенство: Први свештеници који се помињу у Тузли су свештеник Митар и хаџи поп Марко из 1828. године, потом свештеник Трифун Симић (+1861), Цвијетин Поповић (+1908), Јован Пајкановић, Ђоре Магазиновић, Данило Чичић, протојереј Младеновић, Тодор Трипуновић, Никола Терзић, Василије Добронаров, Иван Сувчински, Милан Ивановић, Миодраг Гаврић, Стеван Милошевић, протосинђел Николај (Марковић), Нико Тошић (+ 23. 12. 2012.), Милан Топић, Милош Тришић.

Ктитори, приложници и добротвори: Кроз историју храма било је много добротвора и приложника о чему свједоче и три спомен-плоче постављене у храму, а најзначајнији су: Перо и Ристо Јовановић, Ана Ковачевић, Драгиња Чумаченко, Даница Бабуновић, Милан Бајкановић, Перко Марковић, Милак Марковић, протојереј Петар Јовановић, Цвијета Јовановић, Петар Лазаревић, Вељко Перић (позлатио крстове на храму), а приликом стогодишњице храма 1982. године кумовала је Љубица Гајић из Каракаја, док је приликом обнове храма 1990. године кума обновљеног храма била Аница Лазић из Црног Блата, а мање звоно даровао је Вељко Перић из Симин Хана

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Милана Топића од 31. децембра 2012. године, Душан Кашић, Саборна црква Успенија Пресвете Богородице у Тузли, Тузла 1982.

 



Филијални храм на гробљу Трновац у Тузли: Храм Светог великомученика Георгија је једнобродна грађевина. Градња је почела 1899. године. Темеље је осветио 1899. године Митрополит зворничко-тузлански Георгије Живковић. Храм је саграђен од ситне цигле, димензија 14 х 10 m, покривен је бакром, са централном куполом и два звоника, а има и једно звоно. Храм је 14. октобра 1900. године осветио Митрополит Георгије.

 


Храм је задужбина познате тузланске трговачке породице Јовановић. Храм су подигли Перо, Лазо и Ристо Јовановић са породицама. Они су себи у крипти храма саградили породичну гробницу у којој су сви сахрањени. О градњи овога храм постоје подаци и у мемоарима „Времеплов“ Драгише Трифковића из Тузле.
На самом храму се налазе три спомен-плоче: једна задужбинарима Јовановићима, друга са подацима о изградњи храма и трећа родитељима задужбинара.
Храм и гробље са споменицима из XVII вијека су под заштитом државе Босне и Херцеговине.

Црквена умјетност: Храм је живописао 1981. године академски сликар Драган Бјелогрлић из Новог Сада. Иконостас је израђен 1979. године у дуборезачкој радњи „Милошевић“ из Прељине код Чачка. Иконе на иконстасу је осликао 1981. године јеромонах Павле Калан из манастира Градиште у Црној Гори.

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Милана Топића од 31. децембра 2012. године; Мемоари Живка Црногорчевића из Тузле, приредио Миленко С. Филиповић, Грађа бр. 14, Одjељење филолошко-историјских наука, књ. 10, Сарајево 1966.

 


Филијални храм у Црном Блату: Црква Пресвете Богородице Тројеручице је једнобродна грађевина. Градња храма је почела 2007. године према пројекту храма у Потрашу код Прибоја. Храм је сазидан од ситне цигле, димензија 8 х 6 m, покривен алуминијумским лимом, има звоник у облику преслице са једним звоном и централном куполом. Храм је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије 2008. године.


Гробље је поред храма и најстари споменици су из XVII вијека.
Ово је први храм у Тузли саграђен након Одбрамбено-ослободилачког рата 1992-1995. године

Црквена умјетност: Храм није живописан. Иконостас је израђен од храстовог дрвета. Иконе је осликао Гојко Ристановић.

Црквене зграде: Поред храма се гради Светосавски дом димензија 16 х 9 m.

Ктитори, приложници и добротвори: Петко Гавриловић из Загреба, Гајо Гајић из Црног Блата и Скупштина Општине Тузла

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Милана Топића од 31. децембра 2012. године.

 



Капела Светог Великомученика Прокопија се налази у касарни ОС БиХ у мјесту Горње Дубраве код Живиница. Капела је дрвени монтажни објекат димензија 30х12 метара. Овај објекат саградиле су грађевинске јединице при америчким снагама, а које су у овој касарни боравиле до 2006. године. Објекат је за потребе богослужења преуређен од јуна до новембра 2008. године. Звоник је направљен од металне конструкције и има једно звоно. Иконостас је пренесен из првременог богослужбеног простора са Лединаца у Бијељини. Освећење капеле извршио је Епископ зворничко-тузлански Господин Василије 25. новембра 2008. године. Света Литургија се служи сваки четвртак и црквени празник, а у њој активно учествују православни војници ОС БиХ који раде у касарни "Дубраве".

 

 

Свештенство




јереј Милош Тришић
Парох Прве парохије тузланске

Парох при храму Успења Пресвете Богородице у Тузли

Парох Милош Тришић рођен у Тузли 26. октобра 1988. године.
Основну школу Свети Сава завршио у Зворнику 2003. године. Богословију Свети Сава завршио 2007. године у Београду.
Московску православну духовну академију у Москви завршио 2010. године.
Рукоположен у чин ђакона 11. октобра 2012. у Брчком а 15. октобра у Катедралном храму у Тузли у чин презвитера. Говори руски језик.
Парох прве парохије у Катедралном храму Успења Пресвете Богородице у Тузли од 01. децембра 2012 године. Ожењен је супругом Бојаном.

Контакт:

+387 66 733 933

Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

 

 

Sunday the 25th. Affiliate Marketing.