Парохија прибојска (Прибој код Лопара)


Парохијска Црква Рођења Пресвете Богородице: Градња једнобродног храма започета је 1880. године. Не зна се ко је осветио темеље. Храм је ссаграђен од камена, димензија 20 х 10 m, првобитно је био покривен бијелим „плехом“, а сада бакром, има куполу и звоник са три звона. Храм је осветио 22. августа 1883. године Митрополит зворничко-тузлански Дионисије II  Илијевић.
„У деценијама пред аустроугарску окупацију БиХ, када је Турска осјетила да мора попуштати, добили су прибојчани и њихов парох, протојереј Сава Гаврић, син попа Гавре, од султана ферман којим се одобрава у Прибоју градња капеле. Сељаци је саградише на мјесту данашњег храма. То је била омања дрвена зграда, даском покривена....која је била временом сасвим трошна, покушали су је поправити.....али саградили су нову капелу која је дочекала градњу постојеће зидане цркве на тадашњем молитвишту“.
Знамо да је уговор о изградњи храма потписао 12. септембра 1880. године Јован Митровић, неимар из Бањевића, котар сребренички. Он се тада обавезао да ће за 500 дуката предати кључеве храма до Мале Госпојине, како би се храм могао осветити. Овај оппис је наведен у књижици штампаној 1983. године поводом стогодишњице храма.
Садашњи храм је оштећен и оскрнављен у Првом свјетском рату јер је био претворен у болницу од стране аустроугарске војске, тачније главнокомандујућег генерала Апела. У другом свјетском рату храм је оштећен, а пред крај рата претворен је у житни магацин. У протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату на храму су оштећени кров и фасада гелерима граната које су падале у непосредној близини храма.
Храм је обнављан послије Првог свјетског рата и поново га је осветио Митрополит зворничко-тузлански Иларион Радоњић
Светиње: Молитвиштва се налазе у селима Бријест, Липовице и Подгора, гдје се и данас одржавају пољске молитве. На дан молитве у Подгори се износи часни крст, а друга два молитвишта су обиљежена крстом.
У храму се чувају мошти пронађене у крипти приликом обнове темеља манастира Светог пророка Јеремије у Рожњу прије неколико година. Исте се чувају у кивоту испод часне трпезе храма у Прибоју.
Црквена умјетност: Храм је живописао секо техником Слободан Јанићијевић из Јагодине у периоду 2000-2006. године. Првобитни иконостас је урадио неки учитељ Мирко који је службовао у школи у Прибоју, а постојећи израђен од липовог дрвета је набављен 1902. године у вријеме свештеника Јове Јовановића, а не зна се аутор. Не зна се ни аутор икона на иконостасу.


Матичне књиге: Старе матичне књиге су изгорјеле током Другог свјетског рата, а послије рата вођене су у Тузли. Садашње матичне књиге датирају од 1956. године.

Црквене зграде: Парохијски дом је подигнут 1968. године и димензија је 11,7 х 7,8 m². Светосавски дом је саграђен 1989. године и димензија је 10,5 х 4,4 m. Поред храма постоји зграда „крстионица“ саграђена 1966. године. Уз светосавски дом подигнут је 2008. године простор за паљење и продају свијећа.
Гробља: У овој парохији постоји доста гробаља: у Прибоју 9, у Пељавама 3, у Бријесту 2, у Подгори 2, у Липовицама 1, у Потраши 1, као и неколико породичних гробаља.
Поред олтара налазе се споменици свештеницима, парохијанима погинулим у Другом свјетском рату, као и неколицини цивила сахрањеним поред храма. У порти се још налазе војнички и цивилни споменици из протеклог рата погинулима из Пожарнице, Растошнице и Прибоја.
На самом храму се налази спомен-плоча српским борцима на превару убијенима од стране комуниста на крају Другог свјетског рата 1945. године на Петровића брду, двије спомен-плоче погинулима у Одбрамбено-отаџбинском рату из прибојске парохије, а затим спомен-плоча погинулима из пожарничке парохије. Ту је још и споменик погинулим борцима и страдалим цивилима у задњем рату, као и спомен-чесма над бунаром посвећена свим страдалницима Мајевице због вјере и имена Србинова, а подигао је Милорад Илић из Прибоја.

Свештенство: Гавро Веселиновић, први парох у Прибоју почетком XIX вијека, потом Сава Гаврић, син Гаврин у чије вријеме је саграђен садашњи храм, Стеван Гаврић, син Гаврин, због болести се пензионисао 1902 године, Тома Гаврић, син Гаврин, служио је врло кратко и упокојио се 1881 године, Софроније Гаврић, син проте Саве, Гавро Гаврић, син Софронија, службовао у Прибоју и постављен за растошничког пароха од 1912. до 1929. године, Тешо Јовановић, савременик проте Саве Гаврића, служио у Прибоју, опслуживао села Тобут и Малешевце, Јован Јовановић, син Теше (1902-1919), Јован Пајкановић (1919-1932), Војислав Гашић (администрирао 1930-1936), Ђорђе Магазиновић (служио од 1933. до Другог свјетског рата када је од усташа протјеран у Србију), Ђорђе Јовановић (од 1936. године на парохији растошничкој до Другог свјетског рата када је протјеран у Србију, а затим у Логор Дахау, док послије рата опслужује прибојску и растошничку парохју из Тузле све до 1968. године), Стеван Влачић (1968-1982), Драган Драгић (1982-1995), а Јеремија Лазић парох је од 1996. године.
Ктитори, приложници и добротвори: Гавро Делић, Стево Ђокић, Спасенија Ђокић, Слободан Радовановић, Драгомир Радовановић, Саво Симанић из Тобута, Љубица Манојловић са синовима Спасојем, Милутином и Јованом из Подгоре, Бошко Радовановић из Прибоја.
Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Јеремије Лазића од 31. децембра 2012.

 



Филијални храм у Пељавама код Лопара: Храм Свете великомученице Марине је једнобродна грађевина. Градња храма започета је 2001. године према пројекту архитекте Славка Илића из Брчког. Темеље је осветио 30. јула 2001. године Епископ зворничко-тузлански Василије. Храм је саграђен од пуне цигле, димензија 12 х 8,5 m, покривен је бакром, има звоник и једно звоно.
У селу је до изградње храма редовно служена пољска молитва, али је сада она пренесена да се обавља код храма.

 
Црквена умјетност: Живописана је олтарска апсида 2009. године секо техником, а живопис је радио Слободан Јанићијевић из Јагодине. Иконостас од храстовог дрвета је израдио столар Душко Митровић из Лабуцке код Лопара. Иконе на иконостасу је осликао Слободан Јанићијевић

Црквене зграде: Урађени су темељи светосавског дома димензија 16 х 9 m 2011. године.

Гробља: У селу Пељаве постоје три гробља: Главичице, Баир и Старо гробље. Постоји и четврто, основано прије неколико година.

Постоји-спомен обиљежје погинулима из Пељава у Одбрамбено-отаџбинском рату, налази се западно од храма, а подигао га је Ненад Текић из Пељава са породицом и Борачком организацијом.

Ктитори, приложници и добротвори: Василија Благојевић која је даровала земљиште за храм, Александар М. Ћетковић, кум темеља, Мићо Ћетковић, кум храма, Јован Делић, кум крстова, Милан Гаврић, кум звона, сви из Пељава.

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Јеремије Лазића од 31. децембра 2012. године.

 



Парохијски храм у селу Потраш код Лопара: Храм Светог апостола и јеванђелисте Марка је једнобродна грађевина. Градња храма је започета 2005. године према пројекту бироа УОУР „Студио” из Београда, према храму на гробљу у Шамцу. Храм је саграђен од ситне цигле, покривен је цријепом, има звоник на преслицу и једно звоно. Храм је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије 6. маја 2011. године.

 


Светиње: У селу је постојало молитвиште за пољске молитве, али је од изградње храма молитва пренијета код храма.

Црквена умјетност: Храм није живописан. Иконостас од храстовог дрвета је израдио столар Мирко Текић из Пељава. Иконе на иконостасу је осликао Слободан Јанићијевић из Јагодине.

Гробља: Постоји централно гробље у селу Потраш, али не могу се пронаћи најстарији споменици.

На храму се налази спомен-плоча постављена 2011. године у знак захвалности дародавцу земљишта Мирјани која даде земљу за помен својих родитеља Неђе и Богдане и кћери Стане.

Ктитори, приложници и добротвори: Поред Мирјане Цијетиновић из Симин Хана која је даровала земљиште, значајни су Станко Секулић из Потраши, кум храма, Цвијета Секулић из Потраши, кума крста, хаџи Ђорђо Симић из Подгоре, кум звона, Богољуб Остојић из Бијељине.

Извори и литература: Исказ протојереја-ставрофора Јеремије Лазића од 31. децембра 2012. године.







Парох: Јеремија Лазић рођен је у Богутову Селу 11. октобра 1958. Богословију Св. Арсенија Сремца у Сремским Карловцима завршио је 1978. Богословски институт при Православном богословском факултету Универзитета у Београду завршио је 2005. Апсолвент је Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Рукоположен је у чин ђакона 2. новембра, а у чин свештеника 09. новембра 1980. Рукоположење је извршио Епископ зворничко-тузлански Г. Василије Качавенда. Одликован је чином протојереја-ставрофора  4. септембра 2005. одлуком Епископа зворничко-тузланског Г. Василија Качавенде. Ожењен је супругом Аницом и има два сина: Бранимира (1981) и Синишу (1983).

Tuesday the 22nd. Affiliate Marketing.