Парохија осмачка (Осмаци)

Парохијска црква Пресвете Тројице: Градња једнобродног храма је почела 1985. године према пројекту Пантелије Јањића из Осмака, а по узору на зворничку цркву. Темеље је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије 1985. године. Храм је саграђен од ситне цигле, димензија 20 х 15 m, обложен фасадном циглом. Покривен је бакром и има звоник са једним звоном. Храм су осветили 10. септембра 1989. године Митрополит симферопољски и кримски Леонтије (Гудимов) из Руске православне цркве и Епископ зворничко-тузлански Василије.
Осмаци се први пут помињу 1717.године за вријеме аустријско – турских ратова, када се воде велике битке за Зворник у његовој околини. Негдје у то вријеме, а и касније, долази до масовнијих миграција народа, тако да се у овом крају насељава српско православно становништво из Херцеговине и Црне Горе, које затиче запустјела средњевијековна гробља и порушене цркве. Заједно са својим народом стижу и свештеници из племена Шаренаца, са презименом Поповић, који преузимају бригу за духовно стање народа. Иако услед тешког материјалног стања и потпуног недостатка слободе нису били у могућности да обнављају све порушене цркве у крају Горње Спрече, активно се ангажују на обнављању најважнијих светиња у овом крају, манастира Ловнице и Папраће. Тако осмачки свештеник Стефан 1823.године покрива манастир Ловницу, а хаџи Захарије Поповић 1853.обнавља манастир Папраћу. Кроз читав XIX вијек у Осмацима службују свештеници из поменуте породице, сем изузетка свештеника Јована Сремца. Почетком XX вијека ту је свештеномученик Душан Бобар,а након њега Душан Митровић. Након овог периода сједиште парохије се преноси у Дубницу 1927. гдје остаје све до 1992.од када је због ратних дејстава поново у Осмацима све до данас.
Према ријечима старијих мјештана, у Осмацима је на брду Какањ изнад Поповића кућа постојала црква знатних димензија, зидана и посвећена Светој Петки. Петар Поповић свједочи да је са својим оцем Властимиром 1938. орао њиву и да су плугом ударили у темељ цркве. Хрватске усташе су 1942. године на том мјесту направиле бункер од каменог материјала којим је црква била саграђена и напуниле га муницијом. Приликом напада партизана усташе су побјегле, а „ослободиоци“ су дигли у ваздух поменути бункер и тиме заувијек уништили трагове некадашњег храма. Приликом обиласка терена смо утврдили да ипак постоје одређени остаци на овом локалитету, чини се један дио темеља дужине неколико метара и извјестан број камених облутака. Сам локалитет је на доминантном узвишењу и добро је уочљив из већег дијела села. На поменутом брду постоји и неко удубљење у земљи, не далеко од поменуте цркве, које подсјећа на корито. По предању ту је била црквена вода, доведена из велике даљине помоћу трешњевих цијеви. Приликом пробијања пута који води до сеоских имања на локалитету код порушене цркве, пронађен је некакав старински бодеж, али су га бацили јер је био зарђао! У Поповићима и до данас постоји очувана тзв. «келија», тј.кућа у којој су становали свештеници из породице Поповић, а у подруму исте је била импровизована црква у којој су се Богу молили и вршили обреде. Ту и данас постоје удубљења у зиду која подсјећају на Проскомидион, а постоје свједоци да су доскора постојале и црквене двери. По ријечима археолога мр Мирка Бабића,директора Музеја Семберије у Бијељини, уз ову келију постоји још само једна таква очувана на Мајевици. Овдашња келија је стара сигурно око 150 година, али је данас у лошем стању. Власник у простору који је служио за богослужбене потребе данас затвара овце, иако су на зидовима и сада уочљиви остаци црвене боје у коју је богослужбени простор био обојен.
Према ријечима Мире Митровић, њен отац који је службовао на Ракином Брду од 1917. године, имао је прилику да у кући Ристе Поповића,тј. поменутој келији, заједно са академиком Миленком Филиповићем, прегледао архив, који су Поповићи успјели спасити. Она свједочи да је као дјевојчица сама видјела да се радило о неколико великих дрвених сандука, пуних докумената, које је академик Миленко прегледао осам дана. Такође, сјећа се да су говорили да је ријеч о документима који прате племе Шаренац још из времена њиховог боравка на Романији. Академик Филиповић је на основу тог архива написао и књигу која би требало да се чува у музеју у Сарајеву. Према ријечима старијих мјештана та архива је однесена у манастир Папраћу.
Ипак, потпуно неочекивано, на простору наше парохије, на свјетло дана је изашла готово непозната стара црква, у забаченом засеоку Мраморак, у ком данас живе свега три старачка домаћинства. Предање о овом храму се сачувало само у њиховом уском кругу, што је највјероватније и помогло да се ова светиња сачува од потпуног уништења, као и неприступачност терена. Само село Мраморак својим именом свједочи о својој древности. И заиста, тужна реалност у ком се село сада налази, сасвим не одговара историјском значају које је оно имало кроз вијекове свог постојања. У непосредној близини поменуте цркве постоје остаци старог града из средњег вијека,а по ријечима археолога мр Мирка Бабића ова тврђава је највјероватније подигнута на темељима праисторијске утврде. На територији читаве парохије се буквално на сваком кораку налазе средњевијековне некрополе, у православним гробљима, оближњим брежуљцима, па чак и у двориштима породичних кућа. Многи од ових старих споменика имају на себи исклесане хришћанске евхаристијске символе као што су винова лоза и грожђе, али и крстове, најчешће византијског типа, са једнаким краковима. Мраморак у овоме није изузетак, напротив. Ту су се можда  и најбоље сачували докази веома активног живота у периоду прије доласка Турака на ове просторе, као што су остаци старе тврђаве, некропола, калдрмисаних путева, које је по предању градила проклета Јерина приликом зидања зворничке тврђаве, али и остаци старога храма. Ишавши за трагом који је у својој Монографији општине Осмаци објавио господин Рајко Бошковић, о постојању овог локалитета у засеоку Мраморак, ког не спомиње ни академик Миленко Филиповић, отишли смо на лице мјеста и са домаћином Ратком Видаковићем дошли до поменутог мјеста, гдје смо утврдили да се ради о црквеним остацима. Потврда наших претпоставки је услиједила приликом археолошких радова које је извео тим археолога из Музеја Семберије у Бијељини, на челу са мр. Мирком Бабићем. Том приликом је откривено да је црква димензија 19X11 метара, да постоје очувани зидови висине 1,5 метара, омалтерисани, у самом зиду осим обичног камена има и фино клесаних блокова од седре (сиге). У цркви постоји очуван под, као и врата која воде у посебно озидану гробницу у којој је према ријечима Ратка Видаковића постојала надгробна плоча испод које су биле људске кости, што наводи на закључак да се ради о ктитору високог рода или могуће епископу. Као потврда овоме може да послужи једина таква данас очувана црква, која посједује посебан улаз у гробницу директно из храма, а у питању је манастир Св.Романа, удаљеног 4км од манастира Ђунис код Крушевца, у којој је сахрањен сам Св.Роман. Најчешћи предмети који су пронађени су гелери топовске ђулади, што сведочи о начину на који је црква порушена, вјероватно у вријеме ниже поменутих аустријско – турских ратова. Пронађено је такође и дно кадионице, као и неки други предмети. Даља истраживања би требало да открију истину о овој давно порушеној светињи.

 
Матичне књиге: Вођене су при Црквеној општини Дубница, а све су изгорјеле 1992. године. При храму у Осмацима књиге се воде од 1992. године.

Црквена умјетност: Храм у Осмацима није живописан. Иконостас од храстовог дрвета је израдио Милан Гаврић из Прибоја на Мајевици. Иконе је осликао у барокном стилу академски сликар Димитрије Риђички из Новога Сада.

Црквене зграде: Светосавско-парохијски дом димензија 11 х 10 m је грађен од 1990. до 1997. године. У порти је и помоћни објекат димензија 9 х 5 m у коме је простор за паљење и продају свијећа, а осветио га је Епископ зворничко-тузлански Василије 4. новембра 2008. године.

Гробље: Гробља се налазе у Осмацима (2 гробља), Боругову (3 гробља), Сајтовићима, Ракином Брду и Зелини (2 гробља). На просторима Осмака се на више локација налазе стећци. Врло често стећци се могу наћи и у православним гробљима, али на њима нема натписа. У Сајтовићима се налази веће гробље стећака од којих су поједини обиљежени уклесаним крстовима и окренути ка истоку. У близини се налази и муслиманско гробље, али у њима нема стећака, што говори да муслиманско становништво није ове стећке осјећало као своје насљеђе, за разлику од православних. На гробљу у Осмацима су сахрањени многи свештеници осмачке парохије из XIX     вијека. Треба напоменути да су многи споменици на овим гробљима прекопавани и да су споменици уништени заувијек.
У порти храма постављено је спомен-обиљежје погинулима у Одбрамбено-отаџбинском рату са именима 217 страдалих. Споменик је подигла Борачка организација, а освећен је 2012. године.
На храму се налазе двије спомен-плоче са именима ктитора храма. У порти је изграђена спомен-чесма, дар Ненада Бодирогића 2008. године.

Свештенство: Најстарији свештеници у Дубници и Осмацима воде поријекло из Херцеговине из племена Шаренац, које се склањало испред Турака и преко Мостара, Коњица и простора Романије дошло до ових крајева. Познат је податак да је слава племена био Свети Лазар четвородневни (Лазерева субота). Касније један дио племена се спушта према Дрини, а други иде долином Спрече. Тако се 1742. године спомиње свештеник Ристо Поповић, а почетком XIX вијека појављују се свештеници осмачки са презименом Поповић. Данас су нам познати сљедећи свештеници: поп Стефан (+1843), протојереј хаџи Захарија Поповић (+1879), обновитељ манастира Папраћа, поп Томо и син поп Стево и поп Давид, братић попа Стевана, Јован Сремац, Никола Поповић (1856-1897). Од 1909. до 1917. свештеник је био Душан Бобар, послије њега Душан Митровић (1916-1927), затим су опслуживали парохију у Осмацима свештеници из Дубнице, Милан Танацковић (1992-1995), од 1995 до 1997 парохију опслужују монаси манастира Папраћа, Драган Тодоровић (1997-2011), Жељко Божић (од 2011).
 
Извори и литература: Исказ јереја Жељка Божића од 31. децембра 2012. године; „Поповићи из Осмака 1800-2000, Два вијека (8 генерација)“, родослов; Часпопис Архијерејског намјесништва тузланског „Преображење“.


 


Филијални храм у селу Ракино Брдо код Осмака: Храм Светог Пантелејмона је једнобродна грађевина. Градња храма је почела 2001. године према пројекту храма у Џимријама код Хан Пијеска, а преузет је из Архива Епархије зворничко-тузланске. Темеље је осветио у јуну 2001. године Епископ зворничко-тузлански Василије. Храм је грађен од блокова, покривен бракром, има звоник са једним звоном. Храм је осветио Епископ Василије 9. јуна 2002. године.
На мјесту данашњег храма постојао је стари, о чијем настанку нема података. По предању, овај храм је подигао брат попа Миљана који је у селу Миљановицима подигао највећи храм у овом крају. Исто тако, по предању, храм су порушили Аутроугари приликом повлачења из Босне и Херцеговине. Ови подаци су непоуздани, јер Мира Митровић свједочи да је њен отац 1917. године преузео парохију у овом селу, те да се не сјећа да јој је отац говорио да су за вријеме његовог службовања порушили храм, већ она памти дрвени звоник са звоном. Прије ће бити да је у питању повлачење аустријске војске из времена тзв.аустријско – турских ратова 1717.године када су доживјели тежак пораз управо у Осмацима од стране везира Нуман – паше Ћуприлића, који је стигао у помоћ зворничком пашалуку. Познато је да је у то вријеме порушен манастир Папраћа, када је убијено око 40 монаха, као и све остале цркве у овом крају, из знака одмазде, јер су Срби стали на страну Аустријанаца, надајући се слободи. Године 1913. свештеник Душан Бобар је откопао темеље цркве и том приликом у апсиди пронашао велики број људских костију, које су потом опојане и сахрањене у гробљу. Приликом почетка радова на подизању данашњег храма утврђено је да су темељи старога храма доста већи од данашњег храма. Исто тако су пронађени темељи парохијског дома и дрвеног звоника. Том приликом нису извршени никакви археолошки радови на том локалитету на основу којих би се дошло до неких конкретнијих података о старом храму.
Ктитор садашњег храма је Блашко Станарчевић, родом са Ракиног Брда, а настањен у Београду. Сам је финансирао комплетну изградњу храма и светосавског дома, а за то је одликован Орденом Светога Саве III степена 2002. године.

Црквена умјетност: Храм није живописан. Иконостас од храстовине је израдио столар Милан из Малог Зворника. Иконе је осликао свештеник Перица Параклис.

Црквене зграде: Светосавски дом саграђен је 2002. године и димензија је 14 х 6 m.

Свештенство: Постоје оскудни подаци о свештеницима који су службовали на Ракином Брду. По подацима Мире Митровић, настањене у Београду, њен отац Душан Митровић је 1917. године наслиједио свештеника Душана Бобара, који је убијен од стране усташа током Другог свјетског рата. Душан Митровић остаје на парохији до 1927. године, када одлази у Дубницу. Од обнове новога храма 2002. године храм је опслуживао парох осмачки Драган Тодоровић, а наслиједио га је 2011. године Жељко Божић.

Извори и литература: Исказ јереја Жељка Божића од 31. децембра 2012. године.


 





Парох: Жељко Божић рођен је у Сарајеву 9. фебруара 1981. Богословију Св. Петра Цетињског на Цетињу завршио је 2002. Дипломирао је на кијевској Духовној академији 2006. Магистарант је Правословног богословског факултета у Фочи. Рукоположен је у чин ђакона 21. марта, а у чин свештеника 23. марта 2008. Рукоположење је извршио Епископ зворничко-тузлански Г. Василије Качавенда. Говори руски, украјински и енглески језик. Ожењен је супругом Алесјом Николајевном.

Јереј Жељко Божић

Парох при храму Пресвете Тројице у Осмацима

065/ 860 - 669
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

www.spcosmaci.com

Sunday the 25th. Affiliate Marketing.