Манастир Светог Николе на Озрену


Храм је посвећен Светом Николи.
Манастир се налази у долини ријеке Спрече и смјештен је на заклоњеном мјесту под планином Озрен по којој је и добио име, а до њега се стиже 7 километара дугим путем од Петрова.
Према народном предању, манастир је задужбина краља Драгутина који је владао овим крајевима. Вук Караџић је записао народну пјесму у којој најмлађи син Немањин – Свети Саво не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове већ каже:

„И Папраћу близу Борогова
И Возућу крај воде Криваје,
Озрен Цркву насред Босне славне.....“ 

Први писани спомен имамо у самом храму, на натпису изнад улазних врата из 1587. године гдје пише да је поп Јаков патосао цркву. Претпоставља се да је градња почела неколико година раније на темељима неке раније православне богомоље. Поменути поп Јаков се замонашио и своју цркву је претворио у манастир. За вријеме игумана Јакова живописана је црква 1605-1606. године Живопис је обавио познати сликар поп Страхиња, а свједочанство је оставио сам се потписавши на неколико мјеста у храму. Током конзервације овог животописа у 2012. години тим, на чијем челу је била професорица М. Окиљ, је пронашао остатке живописа испод живописа који је урадио поп Страхиња, што указује на још старију историју манастира.
О велични манастира и његовом значају говори и то што се током XVI вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир: Панегирик из 1589. године, рад познатог калиграфа Тимотеја, писан у манастиру, затим Минеј за новембар из 1590. године, рад истога аутора, Метафраст из 1592. гдје се Тимотеј потписује као ђакон. Ова преписивачка пракса је примјењивана и у XVII вјеку јер то потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године, које су доспјеле у сремски манастир Раковац.
Крај XVII вијека доноси највећа страдања народа овог краја Босне од Турака, што свакако не заобилази ни православне светиње. Предање каже да су Турци посјекли двадесет озренских монаха, али да нису порушили цркву. Манастир након тога животари и о њему се брину околни свештеници и народ који не заборавља своју светињу.
Тек 1770. године забиљежена је поправка крова, а претпоставља се да је тада дограђена и манастирска кућа (која је обновљена 1856. године). Деценију након тога калуђери Јоаникије и Јосиф обнављају манастирски живот, дограђују и поправљају манастир. По избијању Првог српског устанка, вјероватно због блиских веза са устаницима, манастир је опустошен и опет је остао без братства. Околни свештеници се брину о манастиру и након добијене дозволе од турских власти 1842. године прота Марко Марјановић са свештенством и народом почиње обнову манастира, а тада је препокривена и црква.
Манастирском храму је дозидан звоник 1879. године, а доласком у манастир монаха Петра С. Иванчевића 1884. године, у манастиру се обнавља и монашки живот. Крајем XIX вијека у манастиру је прорадила и манастирска школа. Новосадски сликар Никола Димшић је 1895. године израдио нови иконостас. Овај иконостас се данас налази у селу Бољанић код Добоја. На мјесту старог манастирског иконостаса подигнут је нови 1912. године. Током Првог свјетског рата манастир није претрпио никаква страдања, а након рата 1920. године је од Петрова до манастира просјечен пут.
Други свјетски рат није заобишао ни манастир ни манастирско братство. Дана 14. јула 1941. године усташе хапсе игумана Гаврила и јеромонаха Серафима Љубојевића. Прво их спроводе у затвор, затим у логор, а касније протјерују за Србију. Манастир је тешко оштећен током рата, сама црква је бомбардована неколико пута, манастирска ризница похарана, библиотека и архива манастира уништени. Након Другог свјетског рата у манастир се враћа јеромонах Серафим који за двије године успијева да обнови манастир и успостави у њему монашки живот. Из послијератне историје манастира треба споменути и страдање Епископа Нектарија у манастиру од стране комуниста овога краја и његово протјеривање.
Манастир је 1980. трудом надлежног Епископа украшен и каменим иконостасом који је израдио Живан Милошевић, а иконе је урадио 1981. године иконописац Павле Калања. Иконе су касније замијењене мозаиком који је урадио Ђуро Радуловић из Београда
У манастиру се налази нетрулежна рука Свете Марине, те честице моштију: Светог краља Драгутина, Светог кнеза Лазара и Часни Крст из Јерусалима.
Матичне књиге: крштених од 1940, вјенчаних од 1942 и умрлих од 1941. године.

Филијални храм у Бајковцу-Пањик: Градња једнобродног храма Светих апостола Петра и Павла је почела 2008. године. Зида се од пуне цигле димензија 18,5х12 метара према пројекту архитекте Ранка Тасовца. Темеље је осветио Епископ Василије 2008. године. Градња још није завршена. Најзначајнији приложник је: Миладин Вукомановић

Извор и литературта: Исказ Архимандрита Данила (Радојчића) од 25. децембра 2012. године.

Филијални храм у Брезицима: Градња једнобродног храм Воздвижења Часног Крста је почела 1999. године. Темеље је осветио Епископ Василије 24. Септембра 2000. Године. Пројекат је израдио архитекта Саво Кривокапић. Храм је саграђен од пуне цигле димензија10,5х8,5 метара и има звоник са три звона. Храм је осветио Епископ Василије 14. јула 2002. године.
О храму су се бринули свештеници: протојереј-ставрофор Раде Грујић, јереј Зоран Илић и архимандрит Данило (Радојчић)
Ктитори, добротвори и приложници: ДОО „Допак“ Добој; свештемик Слободан Михајловић; Десанка Недић; АД „Бањалучка пивара“ испостава Добој; Невенко Урошевић; свештеник Растко Максимовић; Душанка и Милко Гогић; Роксанда и Мирко Стојчиновић; Лука Млинаревић; Александар и Симо Симић; Миленко Симић; Здравко и Мира Поповић; Перо Марковић; Рада и Милан Симић.

Извор и литературта: Исказ Архимандрита Данила (Радојчића) од 25. децембра 2012. године.

Филијални храм у Порјечини: Градња једнобродног храма Рођења Пресвете Богородице је почела 1989. године. Темеље је осветио Еписикоп Василије 2003. године. Храм је саграђен од ситне цигле, има звоник са једним звоном. Храм је осветио 6. јуна 2004. године Епископ Василије.
Црквена умјетност: Храм није живописан. Иконостас је израђен од храстовог дрвета, а иконе у српско-византијском стилу је осликао јеромонах Павле (Калањ).
Матичне књиге: се воде од 1988. године.
Ктитори, добротвори и приложници: Славко Лазаревић кум темеља; Петра Недељковић кума храма; Перо Ђурић кум крстова; Брано, Маринко, Жељко и Душко Марјановић кумови иконостаса; Стево Црналић, Брано Марјановић, Душко Деспотовић, Саво Костић, Миладин Блажановић, Србо Марјановић.

Извор и литературта: Исказ Архимандрита Данила (Радојчића) од 25. децембра 2012. године.

Братство:
Архимандрит Данило (Радојчић) игуман манастира: рођен је 27. септембра 1976. године у Добоју. Богословију „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима завршио је 1997. године. Дипломирао је на Богословском факултету у Фочи 2012. године на тему: „Филозофска аргументација у Дамаскиновом иконофилству“ код професора др Бориса Брајовића. Дипломирао је и на Вишој пословној школи у Бања Луци код професора др Драгана Голијанина. Монашки постриг примио је 30. октобра 1999. године. Рукоположен је у чин јерођакона 14. новембра,а у чин јеромонаха 16. новембра 1999. године. Рукоположење извршио Епископ Василије. Одликован је чином архимандрита 28. августа 2010. године од стране Епископа зворничко-тузланског Василија. Сабрат манастира је од 1999. године.

Синђел Никодим (Симић): рођен је 17. јануара 1965. године. Средњу машинску школу у Сремској Митровици завршио је 1983. године. Монашки постриг примио је 24. маја 2004. године у манастиру Пресвете Тројице у Дучаловићима код Чачка, од стране Епископа жичког Хризостома (Столића). Рукоположен је у чин јерођакона 15. децембра, а у чин јеромонаха 16. децембра 2007. године. Рукоположење извршио Епископ зворничко-тузлански Василије. Одликован чином синђела 20. априла 2012. године од стране Епископа Василија. Сабрат манастира је од 2007. године.

Јеромонах Серафим (Сапардић): рођен је 25. децембра 1977. године у Брчком. Средњу електротехничку школу у Брчком завршио 1996. године. Дипломирао на Економском факултету у Брчком 2003. године. Уписао мастер студије Економског факултета у Брчком. Студент је Богословског факултета у Фочи.  Служи се енглеским језиком.Монашки постриг примио 2011. године у манастиру Светог Николе на Озрену од стране Епископа зворничко-тузланског Василија. Рукоположен у чин јерођакона 21. децембра, а у чин јеромонаха 25. децембра 2011. године. Рукоположење извршио Епископ зворничко-тузлански Василије.
Монах Саво (Бајић): рођен је 11. августа 1960. године у Брчком. Средњу техничку школу у Брчком завршио 1980. године. Монашки постриг примио 2006. године у манстиру Светог Николе на Озрену. Аутор је збирке пјесама: „Пјесме“ у Брчком 1998. године.

manastir-ozren.com

Tuesday the 22nd. Affiliate Marketing.